Distopija
2017-03-25
Tog ranog zimskog jutra 2116. godine začulo se snažno lupanje na Miinim vratima. U dugom i dosadnom gledanju u ružičasti plafon, Miu je omela iznenadna poseta nepoznatog čoveka uplakanog lica, u čijim očima se oslikavao težak život. Mia mrzovoljno otvori vrata i ispred sebe ugleda mršavog ozeblog muškarca u poderanom kaputu i sa arogancijom u glasu ga upita: ,,Šta tražiš ovde?!”. Sredovečni čovečuljak se postide, obriše suzu i blago se nasmeši, pa tek molićivim i iznemoglim glasom izusti: ,, Gladan sam, pomozi mi!". Na ovo Mia uz nemilosrdan i ironičan smeh zalupi vrata ispred nepoznatog čoveka, na njegovo neveliko iznenađenje . Nesrećni čovek razočaran u ljude sa bolom u duši napravi par koraka i ispusti poslednji dah svoga života. Napustio je ovaj svet u kojem odavno već žive ljudi, gotovo bez emocija. Svet u kome nepostoji neizlečiva bolest, sem bolesti slomljenog srca. Čovečanstvo je napredovalo u medicini, ekonomiji, tehnologiji i u svemu onome što je razdvojilo ljude i od njih napravilo robove. Oni su pametniji, ali socijalno ugroženiji. Reč emocije, zamenila je reč ravnodušnost. Ljudi su kamen! Кamen iznutra, kamen spolja na kome samo mahovina raste.Odnosi među ljudima su hladni, dobijaju se nezaslužene nagrade, usvajaju se lažne istine i raste egoizam. Vrlo je važno znati da bol na ovom svetu ni 2116. neće prestati, sve dok nam srce svima različitim lupa ritmom, ljudi će se hvaliti svojom dušom sitnom.
Dodaj komentar |
0 Trekbekovi